Будале су најважнији ресурс савременог капитализма

Details

Published on Tuesday, 07 February 2017 07:44

Hits: 3610

„Шта је главни ресурс савремене економије?“
Одговори су различити: нафта, новац, знање… И све остало.

–Не. Главни ресурс савремене економије, је БУДАЛА. Њему можеш да подметнеш било шта.

У ствари то није шала већ, “медицинска чињеница“. Покретачи савременог развоја су незнање и мрачњаштво.

Човјечанство је 60-их година ХХ вјека достигло врхунац своје научно-технолошке моћи. Након тога ништа се радикално није промијенило у науци и технологији. Покретачка снага тог развоја била је трка у нуклеарном наоружању. Симбол и апотеоза научно-технолошке моћи био је човјеков лет у космос. У то вријеме најмодернија и најпрестижнија професија била је професија научника. Брадати физичари били су књижевни и филмски јунаци. Дјевојке су их волеле, а филозофски настројени младићи опонашали.
Инжењери-физичари, математичари били су веома тражени. Управо физичар је у то време био прототип савремене верзије „супер хероја“. Најбољи и најпаметнији су похађали математичке школе. Нема сумње, да би неко постао свјетски шампион, на хиљаде њих мора да заигра фудбал у локалном тиму. Исто тако, да би неко стигао до свјетског открића, небројено мноштво младих мора да почне да озбиљно учи физику и математику, да рјешава задатке из часописа „Квант“, покушава да побједи на регионалном такмичењу. И све те активности морају бити модерне, престижне, цијењене. Тако је и било онда. Било је у моди бити паметан. И дјеца су заиста жељела све да знају.

Постепено је нестајао углед науке, природно-техничких знања, научног стила мишљења. Наука није способна да се развија на сопственим основама, сама од себе. Њој се увијек споља постављају циљеви и задаци. У огромној већини случајева, то су задаци који се односе на усавршавање војне технологије. Научно друштво само од себе може да изњедри само оно што се зове „задовољење сопствене радозналости на рачун државе“.
60-их и 70-их година научни стил размишљања (тј. вјера у спознају свијета, експеримент и његову логичку интерпретацију) све више је узмицао пред разним езотеријским размишљањима, мистиком, источњачким учењима. Рационализам и позитивизам, тако својствени науци, почели су да се урушавају. 60-их година отприлике, напредно човјечанство задесила је пошаст посебне врсте. Тих година у водећим капиталистичким земљама догодило се оно што човјечанство није видјело од изгнанства из раја. Чињеница да о томе нико није говорио на сва звона (и да и даље не говори) само потврђује оно што је неоспорно: и у својим малим животима као и у животу цјелог човјечанства, људи се фокусирају на ситнице, а оно што је важно и значајно – чак и не примјећују.
Шта се то догодило?

Догодило се нешто страшно. Елементарне, свакодневне потребе огромне већине обичних грађана биле су задовољене. Шта значи: елементарне? То значи оне природне, разумне – потреба за здравом храном у довољној мјери, потреба за нормалном квалитетном одјећом за свако годишње доба, за мјестом становања које испуњава просторне и хигијенске услове. Породице су почеле да купују аутомобиле, појавили су се апарати за домаћинство. Крајем 60-их и почетком 70-их година задовољавајући животни стандард и материјална обезбеђеност постали су доступни за отприлике двије трећине становништва. С напором и тешкоћама, али-доступни. Наравно, ради се о „златној милијарди“.
То се раније никада није десило у историји, нигдје у свијету! До тада је животна норма обичних људи било сиромаштво и свакодневна мукотрпна борба за парче хљеба. Тако је било у свим земљама у свијету. И гле, све се чудесно измијенило. Нормалан, просјечан запослени грађанин добио је задовољавајуће мјесто становања снабдјевено свим могућим комфором, апаратима за домаћинство, почео је пристојно да се храни, купује нову одјећу. Ништа ми не недостаје. Имам све. Шта даље!?
Другим ријечима, модел развоја заснован на задовољењу основних потреба новцем који су људи зарадили, био је исцрпљен. Код људи није било, нити се очекивало ни увећање готовог новца ни увећања потреба. Бизнис је могао да расте само са порастом броја становништва, који је, на несрећу, у развијеним земљама почео да се смањује.

Достојевски је у роману „Младић“ предвидио: најешће се човјек и упитаће: а шта даље? Дај му смисао живота, или неке друге циљеве. Али, у стварности, то питање није поставио појединац. Њега су предухитрили. Глобални бизнис га је предухитрио. Он је први поставио питање „Шта даље?“ и први нашао одговор.
Капитализам не може да постоји без експанзије. Глобалном бизнису су потребна увијек нова и нова тржишта. И он их је пронашао. Није их пронашао преко океана (тамо већ у то вријеме није имао шта да улови), већ у ЉУСКИМ ДУШАМА.
Капитализам је почео не само да задовољава, већ да стално ствара нове и нове потребе. И да их тријумфално задовољава.

Тако су, на примјер, мобилних оператери створили потребу код људи да нон-стоп брбљају преко телефона, фармацеутске корпорације – потребу да људи непрекидно гутају таблете, произвођачи одјеће – потребу да се одјећа мијења ако не свакодневно, оно бар сваке сезоне. Могуће је такође стварати нове опасности – а затим штитити људе од ње помоћу (продајом) одговарајуће робе. Штите нас од свега: перути, микроба у клозетској шољи, зрачења мобилних телефона.

У први план је избио маркетинг. Шта је маркетинг? У ствари то је наука о томе како да некоме утрапите непотребну ствар. Заправо, шта да урадите како би оно што је непотребно, постало потребно и купљено. Зашто, нпр. маркетинг није постојао у 19. вјеку? Па, зато што није било потребе за тим. Тада се производила потребна роба и задовољавале су се реалне потребе. А када су почеле да се измишљају лажне потребе, тада је маркетинг ступио на сцену. Таква је улога тоталне рекламе. Људи из маркетинга осјећају професионални понос: ми не задовољавамо потребе, ми их стварамо. То је заиста тако. Да би људи куповали било шта, треба укинути разумне аргументе. Пошто се ради о наметнутим и лажним потребама, опасно је о њима рационално расуђивати. Врло лако може да се испостави да су оне лажне, да то, о чему оне говоре не постоји у стварности, нити може да постоји по законима природе. Наметање потреба дешава се строго на емоционалном нивоу. Реклама рачуна на емоције – то је нижи слој психе, за разлику од разума. Ниже од емоција су само инстинкти. Данас реклама све више рачуна управо на њих.

Да би се процес одвијао живље, потребно је уклонити препреке у виду рационалне свести, навика критичког размишљања и научних сазнања које су масовно распрострањене. Веома је добро што су те навике и знања уздрмана још у претходном периоду. Јер сметају глобалној експанзији капитализма! Сметају продаји мноштва непотребних и ништавних ствари. Уосталом, критичко и рационално размишљање данас није ни потребно. Није ни модерно, ни савремено, није ТРЕНДИ. С.Г. Овдје се сада ради о глобалном формирању идеалног потрошача, потпуно лишеног рационалне свести и научних сазнања о свијету. Познати филозоф Александар Зиновјев је рекао да је идеални потрошач – нешто као цијев у коју се роба са једне стране трпа, а са друге стране та иста роба излијеће на ђубриште.

Какав је идеални потрошач? То је апсолутно необразована будала веселе нарави, која живи елементарним емоцијама, увијек жељна нечег новог. Мало финије речено, то није будала, већ – шестогодишње дијете. Али ако неко са 30 година има психу шестогодишњака, он је ипак будала, ма колико био фин. Он има глатку физиономију која није оптерећена сувишним мислима, брије се бријачом марке «жилет», има сњежно-бијели осмијех захваљујући добро одабраној зубној пасти. Он је ведар, позитиван, динамичан и увек спреман. Спреман да троши. Шта да троши? Шта год кажу. Због тога је он идеалан потрошач. Он се неће жалити: «Шта ће ми нови ајфон, када ни стари нисам упознао? Уопште ми то не треба.» Њему изгледа треба – све. Дочепавши се нове играчке, он мора што прије да се отараси старе. Он мора непрестано да жваће, осећајући «рајску насладу» и да се притом херојски бори са сувишним килограмима. И да притом не примећује сав идиотизам свог понашања. Он мора непрестано да брбља преко телефона и да притом панично штеди на услугама мобилне телефоније. Он (или боље рећи ОНА) непрекидно штити своје укућане од микроба, што је потпуно непотребно, и чак штетно. И, што је најважније, он мора да вјерује – да вјерује свему што му кажу и да не тражи доказе.

Уопште, сам феномен рационалног доказивања, који је некада важио за велико достигнуће античке цивилизације и који је до тада неодвојив од мислећег дјела човјечанства, сада се пред нашим очима гаси и пријети да нестане. Људи више не осјећају потребу за њим.

МЕДИЈИ КАО ВИРТУЕЛНО «ОСТРВО БУДАЛА»

Да бисте васпитали позитивног хедонисту – идеалног потрошача који себе непрестано радује новом куповином, преждерава се и притом активно мршави, не примећујући апсурдност свог понашања, потребан је свакодневни осмишљен рад на заглупљивању маса. Главну улогу у том процесу има телевизија као најчешће коришћено средство информисања, али се тиме процес не ограничава. Потрошња тог, нећемо рећи «духовног», већ «виртуелног» производа мора да нас непрекидно радује, или да нас у сваком случају, не оптерећује компликованошћу, сложеношћу, неразумљивошћу. Све треба да буде весело и позитивно. Било која информација, о било чему, треба да буде сведена на ниво жвакаће гуме. Нпр. сви велики људи морају да буду приказани као објекти кухињских сплеткарења, као припрости и приглупи, као што су и сами гледаоци, и чак не само као они, већ као идеални потрошачи какве од тих гледалаца планирају да направе. Потрошач не сме ни за шта да каже: «Ја то не разумем» или «Ово не схватам». То би било узнемиравајуће и не би било позитивно.

Једном је М. Горки написао да постоје два приступа писању књижевности и штампе за народ. Буржујски – кад се трудиш да спустиш текст на ниво читаоца и други, совјетски – да подигнеш читаоца на књижевни ниво. Совјетски писци и новинари, сматрао је Горки, морају да подигну читаоца на ниво разумевања праве књижевности и уопште, озбиљних текстова. Савремени медији не само да се спуштају до постојећег нивоа читаоца – они читаоца активно вуку надоле. Све се више објављују књиге-сликовнице, али не за трогодишњаке као пре, већ за одрасле.

Уствари, савремени медији – то је виртуелно Острво Будала, које је сјајно описао Н. Носов у књизи «Незналица на Месецу». Чини ми се да се у тој сатири аутор подиже до свифтовских висина. Ако је неко заборавио, да подсетим о чему се ради. На неко острво довозе луталице-бескућнике. Тамо их без престанка забављају, показују кримиће и цртаће, они се возе на вртешкама и другим забавним справама. После неког времена ту проведеног, пошто су се надисали отровног ваздуха на том острву, нормални људи онижег раста претварају се у овце које шишају, остварујући добит од продаје њихове вуне. Наши медији редовно достављају наручиоцима овце за шишање.
У ужем смислу наручиоци су произвођачи реклама, а у ширем смислу – то је глобални бизнис коме су потребни велики контигенти потрошача. Као што је совјетска штампа имала за циљ да радничке масе васпитава у духу комунизма, управо тако данашња средства информисања теже да васпитају идеалне потрошаче. Само људима потпуно испраног мозга може бити животни циљ – непрекидна замена телефона или непрестано трошење новца на шарене лаже. А пошто је то тако – онда људе треба обликовати, тј. направити од њих будале.
Испирање мозга креће од школе, од дечијих стрипова које можете купити било где, док се притом озбиљни часописи се нигде не рекламирају, и можете их купити само путем претплате. Већина деце чита само дечију фантастику која их припрема за перцепцију гламурозне штампе, криминалних романа, романа за даме и томе слично. Карактеристично је да чак и људи са формално високим нивоом образовања (тј. они који су стекли дипломе) не осјећају потребу за рационалним доказивањем било каквих тврдњи. Нису им потребне ни чињенице, ни логика – довољни су шамански крици, нешто налик на универзални начин аргументовања: «То је тако!», који је у последње време веома у оптицају.

Навика да посматрамо омиљене тв водитеље формира представу (можда несвесну): није важно шта се говори, већ ко говори. Ако прича особа коју поштују и воле, која је симпатична – онда се све све што она каже прихвата као истина. Људи имају потребу да на екрану виде «главу која говори», док им је тешко да перципирају чак и једноставан текст у писаној форми.

ШТА СЕ УЧИ У ШКОЛИ?

У својој простоти, један министар образовања се изрекао: циљ образовања је – формирање културног потрошача. Савремена школа, средња и висока, полако се приближава датом задатку. Не одједном, али постепено. Шта се сада учи у школи? Како се понашти у друштву, како бити део колектива, како направити видеопрезентацију, или написати ЦВ. А физика и хемија – то је досада, заосталост, прошли век. Уче нас да не треба ништа ЗНАТИ – у смислу држати у глави. Све се може наћи на Гооглу. То је веома продуктивна тачка гледишта. Ако човјек ништа не зна, може му се наметнути било шта. А празна глава је врло погодна да се у њу стрпају све појединости тарифних планова, или својства различитих врста тоалетног папира. Незнање и мрачњаштво су последње уточиште савременог капитализма. То није неки дефект савременог друштва, већ је то његова најважнија компонента. Без њега савремено тржиште не може да опстане.

Поставља се логично питање: ко ће у том случају производити нову робу која би се уваљивала идеалним потрошачима? И ко ће водити људско стадо а ко ће бити пастири? Очигледно, идеални потрошачи за то нису погодни. У савременим САД данас ту улогу имају избеглице из земаља трећег света, из бившег СССР. Тешко је речи шта ће се даље догодити. Савремени капитализам и уопште савремена западна цивилизација не гледа унапред, за њу је важна садашња експанзија. Она се постиже тоталном дебилизацијом становништва. Зато што је данас то – главни ресурс.

(Леутар-нет Требиње)