Published on Monday, 18 July 2016 20:11
Hits: 3379

Drakula tura

Hm, sjajan osećaj, kad nakon 540 km, sediš na terasi, u sred šume, u sred nedirnute prirode i sumiraš dan.

Osmislih na brzinu, gde i kako potrošiti nekoliko dana, te kuda proputovati a da to već nisam.

1. dan, Banja Luka - okolina Despotovca

Put Zvornika nakon jutarnje kafe, pa lagano preko Drine do Loznice, čisto da se podsetim kako loši putevi mogu biti u Srbiji, Potom Valjevo. E to je tek bilo "podsećanje!" za desetku. Da, radovi jesu u toku, ali tamo gde ih nema je "strašni sud". Al sad nema nazad, nema autoputa, ili ga barem neće biti za još koju godinu, deceniju...

Dočepah se Valjeva živ. Valja malo ugasiti motor i odmoriti. Park "Pećina". Nakon kratke pauze okrenuh na Mionicu. E to je tek bio potez. Pukla Šumadija na sve strane. Prelep put, doduše malo uži, ali bez rupa i radova. Nižu se sela jedno do drugog. Prolazimo rodnim krajem vojvode Živojina Mišića. Na svakom kraju po neka vikendica ili kuća za odmor i izdavanje. Reljef se talasa kud god okom ... Imam osećaj da kad bih stao u jednom od tih dvorišta, plan za dalje bi momentalno bio promenjen. Nema stajanja, hrabro držim pogled dalje i stižemo u Ljig. Ibarska magistrala i jurnjava do Gornjeg Milanovca a onda kraticom do Kragujevca.

Opet smena lepih predela u nedogled. Uživamo u laganoj vožnji bez žurbe. Problem prave samo lokalne radio stanice i po pravilu, na svakoj su želje i pozdravi! :) Gasi to bre! :)

Vinskim putem se spuštam u Jagodinu i napokon, nakon 500 km pravimo pauzu kod Stefanovića u Ribare. Topli domaćinski doček kod Bože i Dušanke treba osetiti, a sliku njihovog dvorišta

i terase stavljam samo da pokušam pokazati o kakvom raju se radi.

Par sati u priči i degustaciji domaćih specijaliteta očas prodje. Valja ići dalje. Despotovac, manastir Manasija i noćenje u Etno kući Milanović, na nekih 20 km dalje od Despotovca, selo Lipovac. Doći do kuće je vrlo lako. Na svakom raskršću su putokazi. Put asfaltiran skoro do pred kuću. Pogled? To ću ujutro! Uz sunce sam siguran da će slike biti mnogo lepše. 

Domaćini nas dočekaše kako to Srbi znaju. Skoro cela porodica je tu. Dvorište puno automobila gostiju iz cele Srbije i iz Austrije. Parkirah i ja Škodu iz Banja Luke. Rakija, priča, pomoć oko planiranja puta za sutra, dogovor za doručak i kratku šetnju, pa onda lagano dodjoh i do one terase sa početka priče. Lavež pasa jedino prekida tišinu,

Predjeno 540 km puta. Noćenje 2000 dinara za dve osobe sa doručkom. 

Dan 2. Od domaćina Milanovića, preko Manasije, Resave, Krupaje, Lisine do Krajove

Rano ustajanje, domaćini donese med i vodu, a tu je i kafa, odmah. Prošetasmo malo imanjem da se uverimo šta sve vredne ruke domaćina čuvaju i obradjuju. Par mladih kobila, gice mangulice, tri šarplaninca, koke i ostala stoka, sve to na najviše 50 metara od apartmana. Sve uredno, bez dodatnih "mirisa", čisto, nahranjeno, očišćeno... Bojan je vrlo vredan domaćin i sve stiže. Nije on sam, cela porodica je u poslu. Ako sam možda malo subjektivan u oceni ovog etno imanja, pogledajte na Booking.com i videćete ocenu koju je ponela ta destinacija. Ipak nisam preterao :)

Jedan jutarnji pogled na Etno kuću Milanović.

Doručak i još malo priče, pozdravljanje i pravac Despotovac, manastir Manasija.

Moćne zidine vide se još iz daleka.

Despot Stefan Lazarević je sjajno locirao svoju zadužbinu, opasao je velikim zidinama i zaštitio od neželjenih pogleda i ataka neprijatelja.

Najezda turaka ipak ostavlja tragove.

No, o istoriji manastira ne želim ja dalje. Imali smo sreću pa smo u manastirskoj crkvi naišli na gospodju koja je bila raspoložena da nam mnogo toga pokaže, objasni kompoziciju fresaka, kaže štogod o istraživačkim radovima u cjelom kompleksu itd. Nekoliko fotografija će samo dokazati monumentalnost i lepotu ovog mjesta.

Sledeća stanica je pećina Resava. Interesujući se po netu o pećini saznao sam mnogo toga, ali na stranicama ne piše u koje vreme se formiraju grupe za obilazak iste. Naša grupa je bila u 11.20 časova, pa ako to nekom znači neka zna. Ivana, profesionalac, vodič, pokazala nam je sve što se da videti i prepoznati u ovom spomeniku prirode. Najtoplija preporuka bilo kome ko krene tim pravcem, da odvoji sat vremena i poseti ovu lepoticu. Neće se pokajati.

Ulaznice za pećinu su 300 dinara.

Tu je i restoran a i prelepo šetalište koje možete obići dok čekate na polazak grupe za obilazak pećine. Obzirom da je u pećini konstantno 7C, obavezna je topla odeća i obuća. Uživanje počinje.

Oduševila me je domišljatost speleologa koji su, po Ivaninim rečima, svim dvoranama dali imena a "krstili" su i po neke pećinske ukrase, pa su gore Pčelinje košnice a dole Vodopadi

Vraćajući se od pećine Resava u regiji rudnika Vodna skrećemo ka izvoru i slapovima Lisine. Još jedna prirodna lepota. Put uzak ali dobar. Saobraćaj popriličan. Veliki broj turista obilazi ove destinacije.

Mali izvor

Veliki izvor sa umanjenim vodotokom. Leto je. Podseća na slapove Krupe na Vrbasu

A do Velikog Buka možete doći i žmireći, Samo se prepustite sluhu i idite u smeru najveće buke koju pravi.

Pored izvora i slapova Lisine mnoštvo restorana i pansiona. Domaćini su se svojski potrudili da Vas na ovim krajevima ne zadržava samo priroda i njene lepote nego i gastronomska i smeštajna ponuda pansiona i restorana. Vredi napraviti još jednu pauzu! :)

Iz tog dela Despotovačke opštine i pograničnog dela Braničevskog okruga valja krenuti put severa i još odvojiti malo vremena za obilazak Krupajskog vrela.

Kristalno čista voda koja izvire iz pećine, pravi malo jezerce sa veštačkom ustavom

a pored su ribnjaci i izvori.

Čista netaknuta priroda. O gastronomskoj ponudi, ne smem ovde. Odmah osetim glad! :)

U ovomo restoranu će Vam pripremiti vrlo ukusnu ribu koju sami možete uloviti, a bazen je za goste restorana.

Ovo sve treba lično okusiti, probati, prošetati, pregledati, omirisati...

Nakon malog mesta Krepoljin, gde dobijam prilično čudne upute o daljem putu ka Rumuniji, nastavljam svojim biranim pravcem preko Homoljskih planina. Krećem put Žagubice pa lagano levo preko Jasikova na Homolje. Hm, da li sam pogrešio? Sve govori da jesam. Brzina ne veća od 30 km/h. Ali priroda i predeli prelepi. Nema odustajanja. Nastavlja se Leskovo, pa Debeli lug i lagano ulazim u rudnike i grad Majdanpek. Čista uživancija. Auto lagano klizi, smenjuju se prelepi motivi, fotografije se skupljaju, kratke pauze povremeno i gazi dalje. Majdanpek nisam ovako zamišljao. Vidi se da je privreda zamrla i da se oseća ogromna stagnacija po svemu, ali se takodje vidi i da je ova varošica bila centar u kojem se itekako lepo živelo. Ogromni stambeni objekti, široke ulice, sportski i turistički kompleksi, sve na padinama, doduše preblizu rudarskom basenu, ali to je to.

Odlučujemo se ići dalje do Donjeg Milanovca. Opet prečicom, kroz Nacionalni par Djerdap. He he he kakva dobra odluka. Dve srne šetaju pored puta u ostacima žitišta, majka mangulica sa desetak malih manguličica trče preko puta ispred nas, orao koji umalo nije sleteo na krov auta... šta li će još da nas snadje!? :) Nema tog autoputa koji pruža ovakve avanture! :)

Dupli tunel u Djerdapskoj klisuri

Ugledasmo Dunav. Djerdap je blizu.

Pauza za ručak u Donjem Milanovcu i grabimo dalje niz Dunav.

 

Djerdapom do Kladova gde preko HE Djerdap prelazimo u Rumuniju. Kratko zadržavanje za kupovinu RO Vinjete koja je u Rumuniji obavezna za sve putničke automobile i veće kategorije vozila. Motocikli je ne plaćaju. Cena koštanja 3€ za 7 dana vožnje.

Hm hm, kad samo pomislim na Sloveniju i druge severnije zemlje i njihove vinjete! :)

Odličnim putevima, poštujući saobraćajna ograničenja, lagano stižemo u Krajovu,

grad automibila Dačija. Uživanje je posmatrati komšije, ovog puta sa 4 točka.

Smenjuju se omanja i oveća sela. Svako na svoj način lepo, ružno, pusto, prenaseljeno, zapušteno, sredjeno....

Krajova, prelep veći grad, sa uredjenim saobraćajem. Ne nalazimo prethodno rezervisani smeštaj preko Booking-a ali zato hotel je tu. Ladno Ćuk pivo pre spavanje i pravac soba. Dosta je bilo za danas.

Smeštaj je 45€ za sobu sa doručkom. I tu je uknjiženo dodatnih 400 km vožnje. Ukupno 940 na satu.

Dan 3. Krajova, Sinaia, Brašov

Nakon doručka u hotelu, kratka šetnja centrom Krajove, njenim trgovima i pogled na parkove. No, nema baš mnogo vremena za opuštanje, valja ići dalje do Brašova.

U zoni grada Slatina

prelazimo široku reku Olt. Boje svih reka u Rumuniji nisu baš za neku pohvalu i kreću se od svetlo braon do tamno braon. A to, priznaćete ni blizu nije boji Vrbasa, Une, Sane, Trebišnjice...

Prije Pitestija skrećemo ka Trgovištu i nastavljamo preko Karpata za Sinaia. Ne baš pravi izbor trase. Imao sam osećaj da su komšije Rumuni potpuno zaboravili na ovu trasu, mada je saobraćaj prilično živ a i održavaju neke autobuske linije.

Napokon, Sinaia. Samo što sam parkirao počeše telefoni da "zvone". Zakačio se gradski free wifi i poruke samo stižu.

Uredno parkiran automobil, poseta menjačnici i odlična šetnja urbanim usponom do dvorca Peleš.

Malo mi je čudno bilo da putem ka dvorcu Peleš na svakoj krivini su bale sijena. Čemu to? Nije nikakva igra, nisu Pokemoni, shvatih to posle. U dane posle našeg boravka ovde održava se auto slalom Sinaia 2016 i to su jednostavo sredstva za obezbedjenje trke.

E tu, malo iznad počinje posebna priča. I jedan od glavnih razloga našeg putovanja.

O dvorcu Peleš, sigurno možete naći mnogo detalja i informacija koje ja ne bih ponavljao.

Želim samo preneti utiske sa obilaska donje etaže dvorca. Kratko - vredelo je svakog kilometra vožnje do njega. Sačuvana istorija, prezentovana na pravi način, autentičan dvorac, neoštećen ni zubom vremena a ni ratnin pohodima, postavke unutra jasno daju do znanja o bogatstvu kraljevske porodice i same države u to doba.

Obilazak donje etaže ili "Regular tour" košta 20 leja (oko 4,5 €), obilazak celog dvorca na svim etažama je 50 leja (oko 11€), fotografisanje je strogo zabranjeno, osim ako ne platite dozvolu za fotografisanje koja košta dodatnih 35 leja (oko 8 €). Obilazak donje etaže traje oko 40 minuta. Kretanje kroz dvorac je u grupi a svi na nogama moraju imati navlake (jednokratne), koje liče na navlake za obuću u hirurškim salama. Prepustite se priči vodiča i uživajte u svemu što se vidi.

Ova destinacija, kao i neke koje smo posle posetili je u stvari fabrika para. Red za kupovinu karata (čekali 20 minuta), red za ulazak (čekali pola sata).

Turista kao u priči. Sve vri od ljudi. A domaćini su sve regulisali do detalja. Okolo su prelepi restorani i odmorišta. Ipak se radi o zimskom turističkom centru koji u svojoj okolini ima ski staze i zimovališta. Nije samo dvorac Peleš razlog posete ovom mestu.

Nakon obilaska dvorca, lagano se vraćamo ka autu.

Usput kratko obilazimo manastir Sinaia.

Još jedno mesto koje zaslužuje pažnju i vreme za obilazak.

Konak manastira Sinaia, a u pozadini konaka nalazi se i Stara crkva

Put do Brašova nastavlja Karpatskim krajevima koji zrače lepotom i plene svaku pažnju. Kuće velike, lepe, dvorišta uredjena, odaje utisak turističkog kraja koji živi od ovog posla. U jednom momentu putokaz za Rašnov. To mesto je poznato po svom utvrdjenju iznad grada do kojeg iz grada vode stepenice (tvrdjava 1000 stepenica, neki je i tako zovu). Ajd levo, lagano preko Karpatskih visoravni prepunih stada ovaca i goveda, čistom prirodom do Rašnova i poseta ovoj tvrdjavi.

Ulaz u utvrdjenje košta 12 leja (oko 3€).

Prelep pogled na vrhove Karpata kao i na ravnicu kojom puca pogled ka severu.

Dvogled je ovde obavezna spravica! :)

Smeštaj u Pension Casa Timar. Navigacija nas dovodi pred kapiju domaćina koji istrčava i obezbedjuje mi parking mesto. Smeštamo se i odmah šetnja trgom Brašova, pre mraka.

Brašov, još jedan od gradova koji sigurno zavredjuje pažnju i živi od turista kojih ima na sve strane. Na centralnom trgu skoro uvek, pa i sada, dešavanja. Upravo su uštimavali ozvučenje za neki koncert, kafići i restorani puni, ljudi na sve strane, fotoaparati škljocaju :)

Pravac Sergiana, domaći specijaliteti i hladno Ursus premium i tamno pivo! Mmmmmmmmmm sva čula uživaju!

Smeštaj u Casa Timar je 28€. Novih 320 km za nama i uknjiženih 1260 km na satu. Još se vozimo na gorivo iz Banja Luke, da ne zaobravim tu važnu napomenu :)

Dan 4. Brašov, Bran, Fagaraš, Deva, Bela Crkva

Od Brašova do Brana nema ni 30 minuta vožnje. Nalazim prigodan kafe sa wifi i prepuštam boljoj polovini da uživa u čarima strave i užasa vezanih za Grofa Drakulu. Meni je to deja vu, a i opisano u putopisu iz 2014 godine. (Rumunija i njene staze). Uživam u tišini, pogledu na mnoštvo turista koji grabe ka dvorcu. Prepoznajem čak neke koji su juče sa nama obilazili Peleš. Još jedna "fabrika novca" u Rumuniji.

No, ipak, par reči o ovom mestu.

Kruna ove naše ture kroz Rumuniju bila je posjeta dvorcu Bran (poznatiji kao Drakulin dvorac). Impresivno zdanje. Dvorac je sazidan na stijeni, tako da kada dođete u njegovo podnožije, osjetite strah i poštovanje i odmah razmišljate šta li vas očekuje unutra, naravno imajući na umu mit koji je stvoren o Drakuli.

Tačnije, Vlad III  poznat i po nadimcima Tepeš (rum. Țepeș - Nabijač) i Drakula (Zmajev sin), bio je vlaški knez iz dinastije Drăculești i borac protiv Turaka. Vladao je Vlaškom u tri navrata, neprestano vodeći borbe sa drugim pretendentima na prijesto, pri tome se koristeći izuzetno okrutnim metodama koje je naučio dok je kao dijete bio talac Murata II.

Pustimo Drakulu da mirno počiva, a mi počnimo sa obilaskom dvorca. Put do ulaza u dvorac vodi kroz živopisnu pijacu koja je puna suvenira, kao i prehrambenih proizvoda iz tog područija, tako da za sebe svako može pronaći nešto interesantno, po vrlo prihvatljivim cijenama. Dvorac je za posjete otvoren svakim radnim danom od 9 do 16 časova, a ulaznica, za odraske osobe, košta 35 leja (oko 8€). Na kupovinu ulaznice čeka se nekih 15-tak minuta, a platiti možete i karticom. Do dvorca se penje kamenom stazom, a dvorac se polako otkriva pred vama, u svoj svojoj veličini. Obilazak dvorca je individualan, bez vodiča, krećete se obilježenom stazom, ne možete zalutati, iako su neki hodnici jako uski, tako da kroz njih prolazite skoro pognuti. Slikanje u dvorcu je dozvoljeno, a u njemu se nalaze eksponati kako iz doba kada je dvorac bio u posjedu Drakule, tako i iz vremena kada je dvorac kao svoju rezidenciju koristio rumunski kraljevski par Ferdinand I i Marija od Edinburga (roditelji Marije Karađorđević, supruge kralja Aleksandra Karađorđevića).

Ono što je na mene najviše ostavlo utisak su peći od keramike, živopisno oslikane i nalaze se skoro u svakoj prostoriji, namještaj izrezbaren ili oslikan do najsitnijih detalja, kao i kruna i žezlo dinastije Drăculești.

 

 

Lagano, dalje, prelepim putevima stižemo do Fagaraša.

Malo mesto po kojem je ime dobila za bajkere jedna od najznačajnijih ruta TransFagarašan.

Na nekih 100 metara od puta kojim smo pre samo mesec dana progrmili motorima krije se i Fagaraš Fortress. Živopisna utvrda koja je pretvorena u muzej sa vrlo interesantnom postavkom. Ulaz je 15 leja (oko 3,5€).

Još jedna interesantna pauza.

U utvrdjenju je napravljena i mala postavka iz komunističkog perioda kojom prilikom je deo korišten za zatvore i mučionice antikomunista i to svim onim alatima i spravama koje su već bile u utvrdjenju.

Ostatak utvrdjenja je u muzejskoj postavci iz perioda izgradnje i aktivnog korištenja sa delom arheološke zbirke iz perioda Rimske imperije. Vrlo vrlo zanimljivo.

Nakon 1375 km puta, valjalo bi sipati i malo goriva. Hm, razočaran! :) Ono, nije da nisam mogao još malo na BL gorivo, al da ne vučem djavola za rep, sipaj Darko! :) Imam svedoka o tačnosti ovih podataka :)

Nižu se gradovi Sibiu i Sebeš pa koristeći delove izgradjenog autoputa za nešto više od par sati stižem u Devu. Mesto poznato iz prethodnog putovanja. Kroz Devu se produžava do Hunjedoare.

Rudarsko, topioničarsko, industrijsko, energetsko mesto. Ne znam šta sve ovde još nema. Iza tornjeva železare Arcelor Mital odjednom izbija dvorac Hunjedoara. Ostavlja bez daha svojom veličinom i lepotom. Ali nikako se ne uklapa u ovo industrijsko okruženje.

Mostom ulazak u dvorac. Ulaz košta 30 leja (oko 7€). Fotografisanje zabranjeno, osim uz doplatu karte, kao u Pelešu.

Ovaj dvorac je vezan za Vlada Tepeša III. Kako smo u Pelešu ostali bez teksta, ovde je iznenadjenje i oduševljenje svime značajno veće. Ovo jednostavno treba ucrtati u mape nekih Vaših budućih putovanja i obići lagano. Od sličica koje ovde pokazujem a i kojih ima na internet stranicama nema baš neke velike vajde.

Na dalje Temišvar, centar, tek da se malo zagolica mašta i doživi centralni trg i uskoro smo na granici.

Nastavak puta ka Srbiji. Smeštaj ovog puta u Beloj Crkvi. Vila Oaza. Odličan izbor. Brzinsko raspremanja i trk do Banatske Palanke na Dunav i uživanje u specijalitetima kuće, smudj, kečiga, čorba... Svaka preporuka za restoran "Staro sidro" i ljubazne domaćine! Žao mi je što nije dan, kako bih uživao u lepotama Dunava koji je tu prilično širok a i da vidim tu skelu koja vozi 5 puta dnevno od Ban Palanke do Rama.

Smeštaj je 30 €, dodatnih 640 km i na satu je trenutno 1900 km.

Dan 5. Bela Crkva, Kovin, Banja Luka

Jutro ne dozvoljava da se ode iz Bele crkve a da se kafa ne popije na Belocrkvanskom jezeru.

Taj mali gradić svu svoju turističku ponudu posvetio je jezerima kojih oko mesta ima nekoliko.

Plaže, ležaljke, suncobrani, restorani, kafei, pedaline, čamci, sve je tu, skoro kao na moru.

A cene? Vrlo vrlo pristupačne za naše uslove.

Kratka šetnja centrom Kovina

čisto da se podsetim male lepe čaršije

i onda lagano pravac kuća. Ukupno 2380 km putovanja.

Jedno zapažanje o saobraćajnoj kulturi

Ovog puta imao sam priliku proputovati Rumuniju na četiri točka. Neke velike razlike u ponašanju domaćih vozača prema dvotočkašima i četvorotočkašima i nema. Mislio sam da su vrlo tolerantni samo prema motociklistima ali oni generalno poseduju vrlo visoki stepen saobraćajnog vaspitanja, kulture i ponašanja. Svi redom.

Ono što me je posebno začudilo jeste redovne gužve u manjim mjestima, reda veličine Laktaša kroz koje sredinom prolazi glavna magistrala. U prvom naselju sam mislio da se radi o nekom udesu ili slično obzirom da je kolona ulazila u mjesto lagano i sa velikim zastojima. U suprotnom pravcu saobraćaj je bio blizu normalnog. Semafora u takvim mestima nema. Hm, ne, nema udesa, nema nikakvog problema, sve se svodi na pešački prelaz na kojem pešaci imaju prednost! Prilazeći takvim prelazima shvatam da vozači automobila čekaju svakog pešaka koji je samo pogledao na pešački prelaz, prvo da stupi na prelaz a onda i da se odmakne od trotoara kad napusti prelaz. U jednom momentu sam prokomentarisao za vozača ispred mene: "evo ga sad će da izadje iz auta i prevodi pešake preko ulice". Bez imalo nestrpljenja, sviranja, kočenja, turiranja... Pešak je svetinja.

Jedna mala crtica, ali kad bi krenuli i mi ovako, mnogo manje bi bilo problema i na našim putevima.