Poštovanje profesionalcu policajcu Peri

Želim sa Vama da podelim jedno, po meni loše iskustvo koje sam doživeo tokom putovanja za Beograd, motociklom u pratnji mojih drugara Nedeljka i Aleksandra.

 

Dana 22. aprila namerili smo put Beograda na otvaranje moto sezone u organizaciji MAS - Moto Asocijacije Srbije. Put odličan, vreme sunčano, malo hladno. Ne ukazuje na nevolju.

Na izlasku sa kontrolno propusne stanice na granici BiH - Srbija, na ulasku u Srbiju, preuzimam dokumente od graničnog policajca i u želji da što pre pomerim motocikl sa KPS ubacujem u brzinu sa dokumentima u rukama i povećenom pažnjom na njima. Gledajući da mi ne iskliznu iz ruku kasno primećujem rampu na teretnom prolazu, kačim je desnim ramenom i lomim.

Malo nepažnje, veliki problemi.

Odmah dotrčava policajac i poprilično ljutito i energično mi uzima dokumente te ode ka dežurani granične policije. Smirih se malo na motoru, skinuh jaknu i opremu, popih gutljaj vode, videh nastalu štetu i lagano krenuh za njim u dežuranu. 

Što bi narod rekao, "Pao cukar u vodu", šteta je načinjena. Šta bi bi! Nema potrebe za nervozom mada bih iz kože najradije iskočio. Od prilike očekujem šta su sledeći koraci i šta bi moglo da uslijedi. Pokušavam dežurnom policajcu predložiti da nastalu štetu otklonim odmah ali nema zbora toj raboti. Ništa, prepuštam slučaj službenim licima.

Pozvana je policijska uprava u Srem Mitrovici. Konsultacije preko telefona, šta činiti sa mnom, koji su koraci potrebni. Nervozni policajac ljutit zbog vanrednih službenih beleški koje mora sastaviti, silnih papira koje mora napisati a sve zbog jedne neodgovorne "sede brade". 

Naredjeno mi je da sednem u neku pomoćnu prostoriju u kojoj je bilo prilično prijatno i toplo. Možda se neko ne bi ni požalio ali moji drugari su vani, motor i oprema ... a ja moram tu da čamim. Požalim se da sam dijabetičar i da mi treba voda i toalet. Hm, nekako mi je odobreno da izadjem i odmah se vratim. Na šta sam morao čak da priupitam da li sam to lišen slobode i na osnovu kojeg dokumenta? 

Na ovakvim spravama se dešavaju razne ružne stvari ali i istovremeno pružaju prelepe trenutke uživanja u krstarenju i putovanju.

Rečeno mi je samo da budem miran i sačekam patrolu policije koja mora izvršiti uvidjaj na saobraćajnu nezgodu, ali da patrola baš i neće tako brzo doći.

Ipak, dosta brzo, ulazi stariji Policajac Pera kome i namenjujem ove moje redove. 

Nekoliko godina sam bio oficir JNA, rukovodio i komandovao jedinicom od 30 i 108 vojnika. Nečijih sinova. Trudio se da u meni ne vide komandira nego starijeg druga. Nekog ko je tu dužan da ih obuči, vodi, usmjeri, upotrebi u odredjenim borbenim i radnim dejstvima ali i čuva kao svoje sinove. Tako sam ih gledao svih svojih 7 godina rada u JNA.

Tog momenta nisam bio preplašen, nisam strahovao ni zbog čega, bio sam ogorčen što sedim izlovona kao poslednji krimos, nisam učinio ništa strašno... Desilo se "oštećenje tudje stvari" i to je to. Krivo mi je do neba zašto sam pokvario putovanje i sebi i drugovima koji zbog naše bajkerske solidarnosti, ni ne pomišljaju da me ostave tu i čekaće rešenje celog slučaja.

Vraćam se na Policajca Peru i njegov pogled, stisak ruke i blagi osmeh. 

Pokušao je on mladjim kolegama da "otvori glavu" da nije sve za prijavu, da nije sve prekršaj, da nije sve za komplikovanu proceduru, da nije sve za tretiranje kao kriminalca, da su oni tu ne samo da provode zakon nego i da svojim odlukama preseku i procene kad i šta treba dalje raditi. No, odavno mi ne školujemo prave policajce nego policajce koji "samo rade svoj posao". Strani sam državljanin u Srbiji i to podleže nekakvom skraćenom postupku rešavanja Sudije za prekršaje. Procenjena šteta je oko 2000 dinara.

Ni kiša, hladnoća, daljina nisu problem da se sa prijateljima okupimo i skrenemo pažnju na naše učešće u saobračaju.

Na žalost, ne uspjeva Policajac Pera ništa i kao da je njemu gore od mene izvinjava mi se i moli da za njim i patrolom podjem u Srem Mitrovicu u stanicu saobraćajne policije. Pokupio je do sad napravljene dokumente, koleginica policajka je napravila foto dokumentaciju i skicu mjesta uvidjaja i možemo lagano za njima do Mitrovice.

U stanici negde oko sat vremena dodatne procedure oko potrebnih dokumenata i negde oko 19 h povezoše me do Suda za prekršaje gde još jedan sat traje procedura, valjda izricanja presude. Kažnjen sam sa 6000 dinara kazne, 1000 dinara sudskih troškova i nekih 100 dinara poštarine ili bankarske takse. Sve platim i vratim se nazad u saobraćajnu policiju. Pozdravim se sa policajcima i sa drugarima nastavimo put za Beograd sa skoro 6 sati kašnjenja. 

Jedan od razloga pisanja ovog teksta je upravo ta procedura. Ista je i za prekoračenje brzine, saobraćajnu nezgodu ili bilo kakav načinjeni prekršaj. Ovo je ipak jedna po malo smešna situacija al paragrafi su paragrafi!

OBRATITE PAŽNJU I PAŽLJIVO VOZITE! Zbog sitnice Vaš put može da se neplanirano produži.

Policajac Pera, glavna uloga ovog mog eseja bio je jedna od tema našeg razgovora sa mnoštvom policajaca koji su bili zainteresovani za naše putovanje, motore, način života, zajedničke poznanike. Svi su se o njemu izjašnjavali kao o ocu. Zagolicalo me je to. Istu temu sam načeo i sa mladjim policajcem koji me je "sprovodio" do Suda za prekršaje koj nekako ovako objašnjava starijeg kolegu Pera: Znate, od njega smo svi učili, ja sam prve korake u policiji sa njim prošao, čovek je profesionalac, dobar kao hleb, iskusan do neba, na žalost ide u penziju za koji mesec. Sreća Vaša pa ste naišli na njega u svemu ovom, da Vam je neko drugi upao u uvidjaj bilo bi "jao majko". 

Mislim se, kako je lako biti normalan, znati svoj posao i biti pravi profesionalac. Zato se na početku pozvah na moje kratkogodišnje iskustvo rada sa ljudima i komandovanja u vojnoj policiji. 

Ne smem zaboraviti ni njegovu napomenu pre polaska ka Srem Mitrovici. "ne žurite, radari su na trasi. hvataju na 51 km/h, ne treba Vam ni ta muka preko ove". Kako reagovati na takvo nešto kad Vas je čovek prvim pogledom i stiskom ruke kupio, smirio, opustio, ohrabrio i vratio veru u ...

Nedeljko i ja nakon svega komentarišemo. Druže, živa glava! Neka sva šteta bude u ovome! Možda je ovako i trebalo biti! Idemo dalje u nove kilometre. 

Nisam želeo ovim pisanjem da skrenem pažnju na neprofesionlan i po malo robotizovani odnos policije prema meni grešniku, običnom gradjaninu. Ko zna kako li se provede onaj koji bude uhvaćen u nekom težem krivičnom delu??? 

Želeo sam da napišem samo komentar da još ima pravih profesionalaca, dobrih duša, normalnih ljudi koji kad Vam je teško pruže ruku, podršku, reči smirenja i veru da će sve biti u redu. Greške se dešavaju. Za mojih 40 godina vozačkog iskustva prvi put ovako nešto. 

Uvek postoji PRVI PUT

Zamišljao sam, pred njima stojim ja, zreo čovek, 54 godine, seda brada, realzovana osoba po svim pitanjima. Bez straha sam u svemu tome. Kako li bi se osećao neko mnogo mladji od mene? Neko bez životnog iskustva. Neko koga takvo ponašanje može uzrujati još više, navesti da učini neki pogrešan korak, produbi problem! Neko kome će umesto Policajca Pere u sobu ući 2 metra sile, nervoze, goropadnosti, vike, galame... 

Naravno, ne umanjujem štetu koju sam napravio. Država Srbija je rekla svoje nakon 5 sati papirologije i ja sam platio izrečeno. Sretan što nije bilo veće štete po državnu imovinu a i po moje rame ili motor. 

Policajcu Peri se iskreno zahvaljujem zbog svega što je učinio i kako je postupao prema meni, uveren da je takav i u drugim situacijama. Želim Vam Pero mirne radne dane i još lepše i mirnije dane penzije koju čujem uskoro zaslužujete. 

Od mene "kapa dole"